Šta ako ne znam o čemu da pričam na terapiji

Ako te brine tišina, da nećeš imati šta da kažeš ili da će terapeut „čekati" na odgovor, znaj da se mnogo ljudi susreće sa ovim strahom. U ovome se vidi koliko smo navikli da u svakodnevnom životu prazninu popunimo što brže, što glasnije, što sigurnije, samo da ne ostanemo sami sa sobom.

U našoj kulturi tišina je često znak da nešto nije u redu.
U terapiji, tišina je znak da se nešto važnije upravo dešava.

Zanimljivo je koliko je tišina zapravo intimna.
U stvarnom životu ćutimo samo pred ljudima kojima zaista verujemo.
Dok sa drugima imamo potrebu da je prekrijemo rečima, šalama, objašnjenjima.
Zato ne treba da te čudi što ti je tišina pred terapeutom na početku neprijatna, ona sa sobom donosi bliskost koju još niste izgradili. I to je normalno.

Mnoge stvari u nama ne postaju odmah reči.
Prvo se pojave kao osećaj u stomaku, kao misao koju ne možeš da uhvatiš, kao napetost u grudima, kao nešto što znaš, a ne možeš da objasniš.
Tišina je prostor u kojem se to polako oblikuje.

Terapeut u tim trenucima ne traži temu, već prati kako se tvoja unutrašnjost polako razotkriva.
Videće osobu koja pokušava da razume sebe, možda i prvi put da zastane.
I nema ničega pogrešnog u tome da uđeš u seansu i kažeš:
„Ne znam odakle da počnem.“

To nije nedostatak.
To je početak.

Jer nemam reči često znači:
imam mnogo toga, ali još nisam stigao do toga da ga izgovorim.

Dok „ne znam šta osećam“ često znači:
napokon mi se daje prostor da to otkrijem.

Terapija nije mesto gde se očekuje da nešto znaš.
To je prostor gde stvari mogu da se otkriju kada budu spremne.

Ako pred terapeutom ćutiš, to je takođe rad.
Možda prvi put dozvoljavaš sebi da čuješ ono što je u tebi već dugo tiho.

I upravo tu, u toj maloj, hrabroj tišini, počinje tvoj rad. 
„Kada postane tiho, često tada počinjemo istinski da čujemo.“