Kako očekivanja postaju naš unutrašnji glas
Kako odrastamo, očekivanja drugih ljudi često postanu deo našeg unutrašnjeg dijaloga. Možda počnemo da merimo svoju vrednost time koliko uspešno ispunjavamo ono što se od nas očekuje. Možda stalno procenjujemo da li smo dovoljno dobri, dovoljno odgovorni, dovoljno uspešni. Možda primećujemo da se teško odmaramo jer imamo osećaj da uvek postoji još nešto što bi trebalo uraditi ili osećamo krivicu kada kažemo „ne“.
U psihoterapiji govorimo o tome da tokom života usvajamo različite poruke iz okruženja, od roditelja, autoriteta i društva. Ponekad ih usvojimo bez mnogo razmišljanja i one postanu deo načina na koji doživljavamo sebe i svet.
Takve poruke mogu zvučati ovako:
Budi dobar.
Nemoj da praviš probleme.
Moraš da se potrudiš više.
Drugi su važniji.
Ne smeš da pogrešiš.
U početku, ove poruke mogu da pomognu da se uklopimo i funkcionišemo u okruženju u kojem živimo. Međutim, kada ih nikada ne preispitamo, mogu postati vrlo strogi unutrašnji standardi. Tada očekivanja više ne dolaze samo spolja, već počnemo sami sebi da ih postavljamo.
Kada očekivanja postanu teret
Neki ljudi dolaze na terapiju sa osećajem da stalno moraju nešto da poprave u sebi.
Da budu bolji. Smireniji. Organizovaniji. Jači.
Ponekad terapija u početku može izgledati kao još jedan zadatak koji treba uspešno da završimo. Kao još jedno mesto gde treba da „ispunimo očekivanja“. Ali terapija nije prostor gde učimo kako da budemo savršeni. U geštalt i relaciono-integrativnom pristupu pristupu, terapija je prostor gde počinjemo da obraćamo pažnju na ono što se dešava u nama – na osećanja, misli, telesne reakcije i potrebe koje možda dugo nismo primećivali.
Ponekad tek tada počnemo da primećujemo koliko energije ulažemo u pokušaj da budemo ono što se od nas očekuje.I često se tada pojavljuje jedno novo pitanje - šta je zapravo moje?
Šta je zapravo moje?
Kada se malo udaljimo od stalne potrebe da ispunimo očekivanja, može se pojaviti prostor za radoznalost. Možemo početi da se pitamo:
Koja očekivanja su zaista moja?
Koja su u skladu sa mojim vrednostima i željama?
A koja su nešto što sam dugo nosio ili nosila sa sobom, a nikada nisam zastao da proverim da li mi zaista pripada?
To ne znači da sva očekivanja treba odbaciti. Mnoga od njih nam pomažu da živimo u skladu sa svojim vrednostima, da budemo odgovorni i povezani sa drugima. Ali ponekad otkrivamo da neka očekivanja nisu nastala iz naše autentične potrebe, već iz straha da ne budemo odbačeni ili razočaramo nekoga. U tom trenutku počinjemo da pravimo razliku između onoga što radimo zato što želimo i onoga što radimo zato što mislimo da moramo.
Mesto gde učimo drugačiji odnos prema sebi
U terapijskom odnosu se razvija nova vrsta iskustva. Iskustvo da ne moramo da budemo savršeni da bismo bili prihvaćeni, da možemo govoriti o svojim sumnjama, slabostima, strahovima i nedoumicama. Iskustvo da možemo zastati i primetiti šta se dešava u nama, umesto da odmah pokušamo da to promenimo ili popravimo.
Ovde verujemo da se promene često ne dešavaju onda kada na silu pokušavamo da postanemo drugačiji, već onda kada počnemo da postajemo svesniji sebe i onoga što već jeste. Iz te svesnosti često se prirodno pojavljuju nove mogućnosti izbora.
Možda vrednost ne mora stalno da se dokazuje
Ako smo dugo živeli uz osećaj da moramo da ispunjavamo očekivanja, ideja da je „dovoljno samo biti“ može zvučati neobično, ali ponekad je upravo to početak drugačijeg odnosa prema sebi. Terapija upravo zato može biti posebno mesto, gde polako učimo da zastanemo, da primetimo sebe, budemo sa sopstvenim iskustvom u kontaktu.
Upravo tu počinje da se pojavljuje jedna jednostavna, ali važna mogućnost: da prisutnošću budemo dovoljni.
